Prema pravilu, glavni uzrok trganja lovine je glad, krvarenje divljači, ali i umor. Stoga svaki pas pre lova, ispita ili utakmice, u radu treba biti dobro nahranjen i ne sme se previše opterećivati u radu.
Trganje i zakopavanje lovine ima tri glavna uzroka. Prvi je isti kao i kod gnječenja lovine, puštanje psa da proba ili liže krv ili meso divljači. Drugi uzrok je povezan s neprimerenom ili nedovoljnom ishranom psa. Treći razlog moramo prvo tražiti u prirodi nekih pasa, kod kojih instinkt grabljivica još nije ugašen. U prvom slučaju obuka je relativno lagana, u drugom nema teškoća u popravku ishrane, a u trećem je ispravljanje mana najteže, nekad čak i nemoguće.
Trganje lovine se različito ispoljava. Obično pas nikada ne načinje lovinu dok je pod nadzorom. Drugi psi trgaju lovinu samo slučajno, često naizgled zbog nerazumljivih razloga, zato što to nikada pre toga, a ni posle toga nisu učinili. Prema pravilu, glavni uzrok je glad ili takodje privlačna prilika krvarenja divljači i, ne na poslednjem mestu, umor.
Veliku grešku čine vlasnici lovačkih pasa u provinciji, ostavljajući iznutrice peradi, pitomih kunića ili zečeva, na mestima gde ih psi mogu naći. Time se kod psa stvara sklonost prema trganju lovine, a osim toga može se zaraziti parazitima.
Preko je potreban uslov da je svaki pas pre lova, ispita ili utakmice, nahranjen kako treba. Traje li lov, ispit ili utakmica ceo dan, mora biti nahranjen i kasnije. Drugi uslov je da se pas ne opterećuje previše u radu. Ako je umor gotovo glavni razlog zakopavanja lovine, takođe je, posebni spojen s glađu, podsticaj za trganje lovine. Umoran i gladan pas i kada nije imao nameru trgati lovinu, odmara se pored nađene divljači i lako podleže primamljivoj prilici.
Pas koji trga lovinu po instinktu je teško izlečiv. Zato se psi kod kojih je to utvrđeno, ne bi smeli koristiti u uzgoju. Jer, pretpostavlja se da taj neugašeni intinkt utemeljen u ponaša
Na sreću, među ptičarima je to relativno retko. Zato, ako bi neko hteo početi sa uklanjanjem te mane, morao bi imati psa neprestano pod nadzorom, kako bi ga u svakoj potrebnoj prilici mogao primereno ukoriti i kazniti.
Zakopavanje divljači – Psi koji zakopavaju divljač umesto da je donesu, takodje to čine instiktivno. Takvo je, istina, ponašanje odomaćivanjem pasa ugašeno, ali bukne u odgovarajućim prilikama. Takva okolnost je kada pas bez našeg kontakta mora s veće udaljenosti doneti divljač koja mu je odvratna, ili prilično teška. Ako je pas umoran, može zakopati divljač koju inače rado i besprekorno aportira.
Ta mana sprečava se ispravnim vođenjem psa od mladih dana, stručnom obukom u aportiranju, uključujući i donošenje teškog drveta ili punjene otežale lisičije kože, teških najmanje 5-7 kg, te obukom i radom na donošenju izgubljene divljači. Ako je pas umoran, ne radimo temeljnu obuku na tragu s lisicom ili drugom teškom lovinom. Ostavimo to radije za drugi dan, kada je pas svež i odmoran.
Ali, sklonost za zakopavanjem pojavljuje se već kod štenadi. Štene zakopava ostatke svoje hrane, kosti i drugo. Takvo ponašanje sprečavamo ukorom i kažnjavanjem pri svakom pokušaju, a stvari koje pas zakopa odstranimo.
Aportiranje – Zakopavanje ostataka hrane upozoravajući je znak da se pokloni veća pažnja obuci u aportiranju, posebno one divljači koja je psu odvratna. Kada se takvom divljači obučava pas na umetnom tragu, potreban je i pomoćnik, koji iz zaklona, suprotno od smera vetra prema psu, promatra ponašanje psa kada on pridje divljači. Kod najmanjeg pokušaja zakopavanja lovine, pomoćnik odmah deluje, najbolje teletaktom. Kod takve intervencije pas odustaje od zakopavanja lovine.
Uhvati li pas postavljenu (skrivenu) divljač i vraća se prema vodiču, pomoćnik ide za njim i prati šta će učiniti. Rad na umetnom tragu s takvom divljači radi se tako dugo dok ona nije izvetrila. Donosi li pas dobro postavljenu divljač u takvim okolnostima se može pretpostaviti da je više neće zakopavati. Kada je pas u tome dovoljno utvrđen, obučavamo ga u traženju u polju, u visokom gustišu još oko 1 sat.
Posle kratkog odmora i osveženja vodom, ponovo radimo na umetnom tragu zajedno s pomoćnikom. Ako pomoćnik zapazi da pas ima nameru zakopati, npr.lisicu koja ima težak miris, ne brani mu. Vodič je upozoren gde je divljač zakopana. Pas je priveden na vodilici s okovratnikom sa šiljcima iznutra i prisiljen je iskopati lisicu i uredno je doneti natrag na vodilici koju drži vodič.
Posle dužeg vremena, kada se pas umiri i odmori, pomoćnik s divljači koju je pas ranije zakopao, radi duži umetni trag. Ako pas donese divljač, jako se pohvali i nagradi. U sledećim danima radimo s tom divljači nove umetne tragove, opet uz sudelovanje pomoćnika.
Ako se primeti zakopavanje lovine kod starijeg psa, koji uopšte nije obučavan u donošenju metodom teških predmeta i (izgubljene) divljači, postupak je isti kao posle zakopavanja lovine u obuci mladog psa.
(Moje selo)
