Zašto srpski visokoletač gubi orijetanciju

Srpski visokoletač je sportska ptica, sporog načina leta, lepog eksterijera sa perjem raznih boja. Oduvek je čuven kao letač.

Glavna njegova odlika je kružni let u velikim visinama zbog čega je I dobio naziv visokoletač. Druga, isto tako, važna osobina jeste dug let. Mđutim, svoju najvažniju osobinu – ’’sposobnost orijentacije’’ srpski visokoletač je u poslednjih 30 -40 godina skoro sasvim izgubio ili je na najboljem putu da je izgubi.

Preokupirani ciljem da se kod ove vrste golubova dođe do što bržeg postizanja određene visine, odgajivačI srpskog visokoletača su zapostavili osobinu koja se zove – sposobnost orijentacije. Ta osobina je kod srpskog visokoletača toliko degenerisana da su retki letovi kada se celo jato posle leta vrati kući!

Cilj bez kraja

Sposobnost orijentacije ili sposobnost povratka kući u golubarnik posle obavljenog leta je vrlo važna za golubove koji se uzgajaju radi takmičenja. Ova osobina, pored sposobnosti za orijentaciju podrazumeva kod goluba takmičara I odre|enu fizičku kondiciju I borbenost da bi se savladale prepreke, te da bi se posle napornog leta, uprkos svim preprekama takmičar vratio u matični golubarnik.

Pismonoše imaju izrazitu moć orijentacije, a njihov kvalitet meri se brzinom povratka u matični golubarnik. Golub pismonoša se odmoran, nahranjen I napojen pušta sa određene distance da se vrati kući. Visokoletač koji je izleteo 10-12 časova u velikom visu i koji je nahranjen I napojen još prethodnog dana uveče, ako ga zahvati nevreme i udalji ga od kuće, treba da totalno fizički iscrpljen  krajnim naporom traži put do svog golubarnika. Neki golubovi, a to su retki primerci, uspevaju da se posle više dana vrate kući.

Nekad je ova rasa golubova imala mnogo bolju moć orijentacije nego danas. U periodu izme|u dva svetska rata (1918-1941) nije bila retkost da u jatima pojedinih odgajivača bude vš{e primeraka golubova starih i po 5-6 godina. To su bili iskusni i prekaljeni borci, koji su se vraćali kući  i posle 15 I 20 dana. Procenat nestajanja golubova u to vreme bio je veoma mali, pa su odgajivačI tada držali mnogo manja jata golubova nego danas. U to vreme smatralo se da je jato od 30 komada golubova (letača i priprlodnih) veliko jato. Obično se držalo 10-15 komada (što je danas minimum) bili su čuveni u celoj Srbiji. Nesilaženje tada nije bilo problem. Ova negativna osobina javila se kasnije.

Manija takmičewa, koja je mora se priznati, s druge strane, mnogo doprinela razvoju golubarstva u našoj zemlji uopšte, imala kao negativnu posledicu pretvaranje srpskog visikoletača u ’’nesilazača’’. Naime, odgajivačI srpskog visokoletača kao osnovnu ideju u selekciji ove vrste golubova imali su: postizanje što veće visine za što kraće vreme. Takva orijentacija dovela je do toga da su vremenom dolazili do izražaja primerci koji mogu da za što kraće vreme odu u gubitak i da se što duže vreme ne vide, što znači da su što duže vreme izvan vizualne kontrole sa zemlje. Tako su se vremenom stvarali ’’nesilazačI’’. Nesilaženje je postala nasledna osobina. Tome su umnogome doprineli i lošI pravilnici o teranju golubova. Došlo se do apsurda da se priznaje let za jato koje se ne vidi, od vremena poletanja do vremena pred silazak, a da se ne postavi pitanje gde je jato bilo za tih 5-6 ili više sati, dok je bilo nevidljivo!?

Duže teranje

Često se dešavalo da budu diskvalifikovana jata koja lete na solidnoj visini, koja se mogu okom pratiti, jer komisija nije mogla (a to je vrlo teško) da oceni da li je postignuta propisana visina ili nije. Veliki gubici, mora se priznati, prouzrokovani su pored toga i lošim terminiranjem takmičenja, jer se treninzi moraqju sprovesti u određene dane bez obzira na vremenske uslove. Već uočena sklonost srpskog visokoletača ka nesilaženju dovela je do toga da svi takmičari treniraju golubove u aprilu i maju, obave takmčenje u junu (najdalje u prvoj nedelji jula), a posle toga se golubovima seku krila da bi se sačuvali za takmičenje u narednoj godini. Znači tri meseca letenja, a devet – pauziranja!

Šta bi se moglo preuzeti da se to stanje izmeni? Mišljenja samo da se golubovi moraju trenirati I održavati u letačkoj kondiciji bar polovinu godine. Sezona teranja mora biti period april – septembar i to obavezno za juniore I godišnjake, tek dvogoci i stariji letačI mogu da dobiju tretman treninga od samo tri meseca godišnje.

’’Nesilazače’’ koji su uhvaćeni kod odgajivača u drugom gradu i vraćeni ne treba koristiti kao priplodni materijal. Onić}e sigurno davati potomstvo koje neće imati izraženu sposobnost orijentacije.

(Novosti)