VRATLI SE NA SELO I OŽIVELI DEDOVINU

Vladimir Đorđević, dramski pisac iz Kragujevca i njegova partnerka Sanja Todorović, po zanimanju pejzažni arhitekta, odselili se se iz centra grada u selo Pajazitovo.

Na imanju Vladimirovog dede oni gaje stado od 30 koza i prave sir. Kako u šali kažu, nisu partneri samo u životu, nego i u poslu jer im je cilj da potpuno ožive ovo domaćinstvo i solidno zarađuju od kozjeg mleka, sira i surutke.

Oboje su deca iz grada. Sanja je deset godina živela u Africi. Vladimir je dramski pisac sa preko trideset napisanih drama, od kojih se većina izvodi na pozorišnim scenama širom Srbije. Njihova životna dilema bila je da li da se isele u inostranstvo ili dođu na selo.

„Vagali smo šta da radimo. Od kulture ovde teško može da se živi. Istovremeno smo stalno bili pod stresom. U betonskom soliteru osećali smo se skučeno i nervozno. Kada smo stavili na papir čime uopšte raspolažemo, na vidiku se pojavilo imanje mog dede sa kućom, štalom i 6 hektara zemlje. Sanja i ja imamo slične poglede na život i delimo iste vrednosti, pa smo tako smo došli do dogovora da ovde počnemo novi život i posao“, objašnjava Vladimir.

Upala mišića od muže

Došli su u Pajazitovo svesni da imaju mnogo posla, najpre oko sređivanja same kuće i okućnice. Srećna okolnost je bila ta što nisu morali da ulažu veliki novac u renoviranje objekata, pa su koze sa minimalnim izmenama odmah imale odgovarajući smeštaj.

„Nabavili smo 20 francuskih alpino koza. U početku je bilo veoma naporno jer nijedno od nas nije naviklo na težak fizički rad. Po četiri sata ujutru i uveče smo muzli koze, tako da smo na kraju morali da pijemo lekove za ublažavanje bolova zbog upale mišića. Ali preživeli smo te početničke teškoće. Muka je bila i kad se završi jedan radni dan, zato što već sledećeg ponovo ustajemo u  šest  sati ujutro. Sad, vidimo da život na selu nema kompromisa, ali nećemo zbog toga odustati. Naprotiv, ovo je potpuno drugačiji i bolji život od onog na koji smo navikli“, dodaje Vladimir.

Sanja je godinama radila u inostranstvu i obišla pola sveta. Više od 10 godina se zadržala u Tanzaniji, radeći za jednu švajcarsku firmu. Kada se vratila u Kragujevac i upoznala Vladimira bila je na novoj prekretnici. Ona tvrdi da joj je teži bio dolazak iz Afrike u Kragujevac, nego iz Kragujevca u Pajazitovo.

„Nikada nisam imala dodira sa selom, a još manje sa pravljenjem kozjeg sira. Ali, odlučila sam da se upustim u potpuno novi i drugačiji život. Prvo sam čitala po internetu sve o sirenju, ali sam na kraju shvatila da je najbolje praviti ga po svom osećaju. Nije isto ono što pročitate i kada imate mleko ispred sebe od kojeg treba da napravite proizvod. Sada imam potpuno novi koncept u životu i zadovoljna sam izborom. Slobodnim vremenom raspolažemo na svoj način. I dalje se bavimo produkcijom Vladinih predstava, ali sada u miru i tišini. Kada nas neko i iznervira, mi skuvamo kafu i pijemo je u hladovini starog oraha ili u šljivicima“, kaže Sanja.

Njihov krajnji cilj je da imaju stado od 50 koza, koje bi dnevno davale oko 120 litara mleka. Za kilogram kozjeg sira, potrebno je 8 litara mleka. Vladimir je pored fakulteta završio i srednju veterinarsku školu sa odličnom praksom, tako da zna sve pojedinosti o gajenju životinja. U isto vreme konsultuje se i sa stručnjacima u vezi sa laktacijom ili ishranom koza. Osim što u štali dobijaju obrok, njihove koze izlaze i na pašu. Na imanju od 6 hektara  ima dosta hrane za njih.

„A i komšije me mole da pustim koze u njihove vrzine jer u okolini ima dosta zapuštenih imanja prepunih lekovitog bilja, koje na kraju završi u kozjem mleku“, zaključuje Vladimir.

(Moje selo/Biljana Nenković)