Sela odumiru

Kada neko u svetu hoće da ponizi Srbiju onda kaže kako je to seljačka zemlja, a za njene kraljevske dinastije da su potomci svinjara. Iako danas srpska sela odumiru, u sistemu vrednosti srpskog seljaka i/ili građanina i dalje je selo sinonim za poreklo.

Kako ti je prezime, odakle si, ko su ti bili preci, često može da bude važnije od onoga koliko si postigao u životu. Čovek bez korena je s razlogom iskompleksirani nikogović, beskorenović, nesoj. Bez obzira na industrijalizaciju koja je u vreme „titoizma“ započela proces uništavanja sela, pa sve do „evrounijatizma“ koji pospešuje taj trend, srpsko građanstvo gaji simpatije prema selu. Najbolji dokaz za to je i velika gledanost serija „Selo gori, a baba se češlja“ i „Moj rođak sa sela“. Na žalost, činjenice neumoljivo pokazuju da je sve ostalo samo na simpatijama. Demografi kažu da „selo umire“.
I dok ostarelo seosko stanovništvo polako odlazi na „onaj svet“, u Srbiji nestaje svako četvrto selo. Za njima ostaju ruinirane kuće, paučina po zidovima i na stotine hiljada neobrađenog zemljišta. Za to vreme po gradovima besposlena omladina „krade Bogu dane“, a mališani brže prepoznaju slona i žirafu, od krave i ovce. Demografi nam šalju sumorne slutnje da će za deceniju nestati oko 700 sela u kojima živi manje od po 100 stanovnika čija je prosečna starost oko 65 godina. Kao da smo svi po malo počeli da zaboravljamo da nas je selo hranilo i uvek pružalo sigurno utočište. Danas se u pojedinim selima jedino vide velelepne gastarbajterske kuće koje potomci nekadašnjih seljana prodaju, jer u njima već decenijama niko ne živi.

Seoska kuća starosti oko pola veka, uz okućnicu sa oko 1,5 hektara zemlje kreće se od 200 do 400 evra. Agenti nekretnina kažu da kompletno seosko domaćinstvo, uz solidnu infrastrukturu, može da se kupi za cenu od, recimo 8000 evra, ali se u brdskim selima domaćinstva prodaju i za manje od 5000 evra. I ovakve mizerne cene nisu dovoljan razlog da se ljudi odluče za povratak u selo. Oni koji to mogu sebi da priušte za tako nešto nisu zainteresovani, a oni koji bi se možda i vratili na selo – nemaju para.

Krajnje je vreme da država kaže da li nam je potrebno selo i seljaci? Ako smo odgovor na ovo pitanje dobili (ras)prodajom plodne vojvođanske zemlje strancima, traljavim razvojem ruralnog turizma i zapostavljanjem promovisanja života na selu, onda smo sve bliže proročanstvima po kojima ćemo biti sluge na rođenoj zemlji. Gledaćemo žito – a bićemo gladni!

(Predrag Prokopljević, Moje selo)