Proizvodnja rasada povrća u toplim lejama

Veliki broj povrtarskih vrsta biljaka  razmnožava se rasadom a time se postiže:

-Ranije prispevanje povrća za  mesec-dva dana  u poređenju sa bezrasadnom proizvofnjom.

-Period vegetacije biljaka u polju znatno se skraćuje i time omogućuje racionalnije iskorišćavanje zemljišta i ubiranje više plodova sa iste površine.

-Mlade biljke u leji mogu se mnogo efikasnije zaštititi od štetnih insekata i bolesti, kao i od drugihnepovoljnih uticaja.

-Utroši se manje semena, što je naročito značajno kada se koristi skupoceno seme (hibridno i dr.).

Proizvodnja rasada, međutim, iziskuje znatan utrošak rada i materijala, potrebna su ulaganja za izgradnju toplih leja a samim rasađivanjem utroši se dosta rada.

U praksi se najviše koriste tople leje, prostor pokriven plastičnim masama (plastenici) i staklenici. Topla leja je široko zastupljen oblik zaštićenog prostora u našem povrtarstvu, kod nas se one iskorišćavaju uglavnom za gajenje rasada, a u manjoj meri za ranu zimsko-prolećnu proizvodnju povrća.

Prema konstrukciji razlikuju se jednostrane (obične) i dvostrane (holandski tip) tople leje. U našoj praksi najviše su zastupljene obične leje; one mogu biti nadzemne (pariski tip), ili ukopane (ruski tip).

Nadzemne tople leje su jednostavnije, podižu se uz manji utrošak rada, može im se bez teškoća menjati mesto. U njima se lakše reguliše vlaga, a uz brižljiv postupak, može se odgajiti veoma ujdnačen rasad visokog kvaliteta. Bitan nedostatak nadzemnih leja je u tome što je za njihovu izgradnju potrebno oko 30% više stajnjaka nego za ukopane, kao i više drvenog materijala za ramove.

Ukopane leje su pogodnije za gajenje povrća. U njima je režim vlažnosti i toplote manje podložan promenama. U manjoj meri koristi se holandski tip leja: one su dvostuko šire od običnih, s krovoliko postavljenim prozorima. Veoma su pogodne za gajenje rasada, ali je njihova izgradnja skuplja.

Toplu leju sačinjavaju sledeći elementi: Prozor za toplu leju je posebno izrađen okvir od drveta, zastakljen običnim prozorskim staklom debljine 2 mm. Kod nas se najviše koriste prozori veličine 150 x 100 cm i okviri od čamove građe.

Mnogi povrtari sada koriste prozore koji su umesto staklom pokriveni polietilenskom folijom. Usled manje sposobnosti plastike da zadržava toplotu, leje pokrivene ovakvim prozorima nešto su hladnije (za 2 – 3°C). Osim toga u lejama pokrivenim plastikom i vlažnost je veća jer se na foliji kondenzuju kapljice vode, te ovakve leje mogu uspešno da se koriste samo u proizvodnji kasnijeg rasada. Ram (jastuk, sanduk) uokviruje toplu leju i na njega se oslanjaju prozori. Za ramove su najbolje čamove daske širine 20-30 cm i debljine 3-4 cm. Za ukopane leje ram se može izraditi i od oblih gredica prečnika 12-15 cm. Zadnja daska. tj. ona koja se postavlja na severne strane, treba da je nešto viša od prednje (južne). Time se obezbeđuje oticanje kiše niz prozor i bolje osunčavanje unutrašnjosti leje. Ako se upotrebi ram čije su daske jednake širine, severna strana mora da se podigne stavljanjem nekog podmetača i tako načini nagib prema jugu. Naročito je važno da leje podignute u toku zime imaju ram od debljih i dobro spojenih dasaka. Ramove treba tako graditi da se mogu lako demontirati.

Asure – Topla leja mora da se zaštiti od prekomernog hlađenja tokom noći. Najbolje je da se to čini asurama od slame.

Trap – Za ruske i neke druge tipove toplih leja kopa se trap u koji se slaže zagrejani stajnjak. Za lejekoje se podižu u toku zime kopa se dublji trap (50-60 cm), a za proIećne leje dovoljan je trap od (30 do 40 cm).

Zemlja za toplu leju. U tople leje se nasipa specijalno pripremljena zemljišno-đubrevita mešavina, koja svojim fizičkim svojstvima, bogatstvom i hranljivim sastojcima pruža optimalne uslove za razvoj biljaka. Sem toga, takva zemlja ne sme biti zaražena prouzrokovačima opasnih biljnih bolesti.

U našoj povrtarskoj praksi za nasipanje toplih leja obično se upotrebljava smeša pregorelog stajnjaka izemlje u odnosu 1:1 ili 2:1. Ponekad se ovoj mešavini dodaje pesak. Još bolje smeše mogu da se naprave dodavanjem veće ili manje količine dobrog treseta.

Za spravljanje zemljišnih mešavina veoma je važno da se upotrebi dobro pregoreo stajnjak. Najčešće se uzima stajnjak kojim su prethodne godine grejane leje. Dobro zgoreo sipkav stajnjak ne treba prosejavati. Zemljišna mešavina može da se pripremi s jeseni, a zatim da se složi u figuru i zaštiti od prekomernog vlaženja. Najbolje je, međutim, da se smeša pripremi i dezinfikuje mesec dana preupotrebe.

Debljina zemljišnog sloja zavisi od toga za šta se leja koristi. Za setvu je dovoljno da se zemlja naspe u sloju 12 – 15 cm, a za postavljanje saksija s pikiranim rasadom samo 5 – 6 cm. Za gajenje povrća nasipa se znatno deblji sloj zemlje 20 – 30 cm, zavisno od vrste povrća.

Za zagrevanje leja koriste se biološki i tehnički izvori toplote. Od bioloških materijala još uvek se najviše upotrebljavaju svež stajnjak, slama i pleva. Za grejanje leja najpogadniji je konjski stajnjak koji se brzo zagreje i oslobađa dosta toplote. Goveđi stajnjak sadrži mnogo vode, sabijen je, sporo se zagreva i razvija umerenu temperaturu. Ovčiji i svinjski stajnjak upotrebljavaju se samo u smeši sa goveđim i konjskim. Toplotno dejstvo stajnjaka traje 40 – 50 dana, o čemu treba voditi računa prilikom planiranja rokova setve i sadnje biljaka. Slama, koja se inače redovno koristi kao primesa stajnjaku, može se i samostalno upotrebiti za grejanje leja. Potrebno je samo da bude usitnjena i da joj se prilikom pripreme dodaju mineralna dubriva (4-5 kg amunijum-nitrata. 3-4 kg superfosfata i oko 2 kg kalijumove soli na 1000 kg slame). Ovako obrađena i umereno nakvašena slama daje dovoljno toplote za grejanje prolećnih leja u kojima se pikira rani ili seje kasniji rasad. Pleva je znatno pogodnija od slame..

Priprema stajnjaka počinje na desetak dana pre podizanja tople leje: stajnjak se slaže neposredno pored mesta gde će biti postavljene leje. Tom prilikom se stajnjak meša sa slamom, a ako je previše suv – ovlaži se toplom vodom. Posle nekoliko dana gomila se upali i intezivno se puši i tada se pristupa slaganju u trap. Ovakva priprema stajnjaka nije neophodna ako se u vreme izgradnje leja raspolaže svežim, upaljenim stajnjakom dobrug kvaliteta, i on se slaže direktno u leju. Posebna priprema stajnjaka nije potrebna ni u proleće kad vreme otopli.

Stajnjak se slaže u leju u ravnomernom sloju potrebne debijine. Posle toga se gaženjem sabija. Nedovoljno sabijen stajnjak burno i brzo pregori ostvarujući visoku temperaturu i brzo isparavanje vlage. Nasuprot tome, u previše sabijenoj masi usled nedostatka vazduha, proces sagorevanja se zaustavlja, i biva zahvaćen truljenjem. Ovakav slučaj može da se dogodi i usled preterane vlažnosti stajnjaka, usled prekomernog vlaženja kišom ili prodiranja podzemnih voda u trap ukopanih leja. Dobro nagažen stajnjak debljine 50 cm može da greje leju 60 dana.

Sledeći potez treba da bude rasturanje gašenog ili negašenog kreča po površini kako bi se umanjila kiselost sredine a povećala bazičnost i na taj način sprečio rast pečuraka u leji sa rasadom. Negašeni kreč još daje i toplotni stimulans, jer se postepenim  gašenjem oslobađa toplota koja je potrebna za aktiviranje mikroorganizama.

Posle složenog stajnjaka  postavlja se ram, i leja se pokriva prozorima i asurama. Zemlja se može nasuti odmah, ali je bolje da se to učini 1-2 dana kasnije, kada se stajnjak u leji ponovo upali.

Setva ranog rasada obavlja se u zimskim mesecima januar – februar.

(Moje selo/Nada Lazović – Đoković, dipl. inž. agronomije)