Oduševljenje jedne Nemice hranom iz Srbije, selom Seča Reka i gostoprimstvom iskazivali su i drugi stranci koji su posle nje posetili domaćinstvo porodice Đorđević. Dok je ona svojom nemačkom preciznošću ustajala u 7 sati da bi radila sa domaćinima, druga devojka iz Praga došla je u kosjerićki kraj u letnjoj sezoni da bi uklonila korov iz novih zasada malina.
U poseti im je bio i bračni par iz Beograda, pa jedna Šapčanka, a nedavno je na njihovoj zemlji radio Aleks, Francuz koji je pomagao oko sakupljanja drva iz šume. Trenutno su tamo Nemac i Novozelanđanka koji sređuju baštu, brinu oko zasada malina i upoznaju se sa našim običajima.
Dragana sa Magdalenom, gošćom iz Češke
Svi oni odabrali su da odsednu kod Dragane (40) i Dalibora Đorđevića (33) i njihove dece Vuka (7) i Ive (3) i da za smeštaj i tri obroka odrade dnevno po jednu smenu aktuelnih poslova na imanju. Inspirisali su se na sajtu WWOOF Srbija, a reč je o svetskom pokretu World Wide Opportunities on Organic Farms (Mogućnosti za volontiranje u svetu na organskim imanjima). Zanimljivo je da, osim u Srbiji, ni u jednoj od država, nekadašnjih republika Jugoslavije ne postoji ovaj pokret, odnosno nema nacionalnih organizacija.
Ideja koncepta je da se povežu vuferi – volonteri iz celog sveta i vlasnici organskih domaćinstava u Srbiji, što znači da svako ko ima želju da pomogne na selu bez novčane nadoknade i da svoj lični doprinos organskom pokretu u svetu, može da nađe spisak 47 domaćinstava koja su spremna da ga ugoste.
Gost iz Nemačke Marlon, Draganin suprug Dalibor, ćerkica i pas na izletu u Rosićima
– Najvažnije je da ljudi koji dolaze kod nas dožive i nauče nešto novo, kao što i mi učimo od njih ako su imali prethodna iskustva na organskim farmama. Sa svima smo imali divnu saradnju, a sa mnogima smo se čak i sprijateljili. Oni ovde imaju osećaj kao da su kod kuće, jer kod nas nema ustručavanja u hrani i piću (minimum 3 obroka dnevno) a i razgovaramo na dobrom engleskom jeziku – priča mi Dragana, koja se pre osam godina sa mužem doselila iz Beograda na imanje bake i deke. Suprug je takođe gradsko dete, iz Niša.
Volonteri rade maksimum šest sati dnevno, a poslovi su u vezi sa prirodom, organskom i proizvodnjom voća i povrća, bez upotrebe hemijskih dodataka. Oni određeno vreme žive sa domaćinima i imaju smeštaj i hranu. Na fotografiji je Francuz, koji se više puta vraćao porodici Đorđević, i mala Iva.
– Radili smo u hotelijerstvu u Crnoj Gori, a onda smo prešli u Beograd, a zatim u Seču Reku. Spojila nas je zajednička ideja – život na selu i odgajanje dece u takvoj sredini. Naša deca se prilično razlikuju od gradske dece zato što odrastaju u selu i imaju osećaj prema prirodi i životinjama. Dosta vremena provode napolju i ne igraju video – igrice. Rade sa nama u bašti, sakupljaju jesenje plodove, hrane životinje. Ovde smo došli sa idejom da se bavimo poljoprivredom, voćarstvom, stočarstvom i u nekom momentu i seoskim turizmom, ali sa našeg aspekta. Imamo oko 6 hektara zemlje i uzgajamo pšenicu, ovas, kukuruz, detelinu, organsko povrće i voće. Najviše prodamo malina– objašnjava mi Dragana.
Prilikom boravka u Srbiji treba naučiti i kako se mesi hleb
Za WWOOF su saznali istražujući po internetu, jer im je pomoć u radu uvek dobro došla, a ovaj sajt i koncept, kažu, bili su izuzetno dobar način za to.
– Prva osoba koja je došla pre četiri godine bila je devojka iz Nemačke. Pomagala nam je da oberemo šljive, da napravimo ajvar, skuvamo džem i ispečemo rakiju.
Dragana sa Aleksom iz Francuske: U srpskoj mreži trenutno je 47 organskih domaćinstva iz Srbije. Kada se prijave, volonteri sami biraju gde će da idu i stupaju u kontakt sa domaćinima
Vuferi svoje slobodno vreme koriste za druženje sa Đorđevićima, čitanje ili šetnju po šumi, koja je pored kuće.
– Neradnim danima odlazimo sa njima na izlete i pokazujemo znamenitosti našeg kraja: planinu Taru, reku Drinu, etno-selo Zlakusa, Potpećku pećinu… Nismo striktni što se tiče radnog vremena, već gledamo da završimo sve što treba, ali bez velike žurbe i stresa. To je i jedan od razloga zbog kojeg ne živimo u gradu – kažu domaćini.
U njihovom okruženju nema porodica koje se bave vufingom, iako su Đorđevići proširili vidike svojim sugrađanima. Draganin moto je „kad ne mogu da idem u svet, mogu da dovedem svet kod nas“.
– Što se tiče dodatne motivacije za volontere, nama je pomoć neophodna. Jer, našu porodicu čine 2 velika i 2 mala člana: suprug uglavnom radi oko imanja, a ja oko dece, hrane, održavanja čistoće u dve kuće i u pomoćnim objektima. Priznajem da više volim kad sam u bašti (smeh). Mojoj porodici dosta znači vufing, a znam da i ljudi koji nam dolaze nikad ne zaboravljaju da nam se jave, da nas pozovu u goste, da čestitaju praznike. I to nije „samo tek tako“. Ostajemo prijatelji za čitav život. Oni su kod nas uvek dobro došli – ispričala je Dragana za Priče sa dušom.
