Povratak na selo

Duša Srbije, ali i svih zemalja u regionu, je upravo u selu. Gradovi su selima oduzeli dušu i upropastili ih. Kada propadne selo, propašće i Srbija.

To se upravo dešava godinama, pa i decenijama. Može li se to nekako sprečiti. Može, ako već nije kasno.

Da li je selo odbrana od krize. Mnogi kažu da jeste. Ako nemate obaveze u gradu, ako ste nezaposleni, ako ste izgubili posao, ako ste penzioner – a na selu imate zavičajnu kuću, vikendicu, vikend plac, ne oklevajte, odmah započnite neku proizvodnju u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba za hranom, a zašto da ne i – da viškove iznesete na tržište.

Pored ovog materijalnog segmenta, selo i poljoprivreda su dobri za nervoznog i frustriranog stanovnika grada jer ga oslobađa napetosti, stresa, bensedina i stvara psihološku ravnotežu neophodnu za temeljno mentalno ozdravljenje ličnosti. Čovek koji se vrati na selo i počne da proizvodi za sebe, nema nadređenog šefa, ne mora da putuje na posao, ne mora da se gužva po gradskom prevozu, dobija smirenost koji mu gradski život nikada ne može doneti. On može da planira svoje vreme samostalno, određuje koliko će raditi, pa tako postaje nezavisan od totalitarnog režima i nije podložan manipulacijama aktuelnih političara, a za ovakvo gledište, evo i jednog primera.

Ljubinka Petrović imala je stalan posao u Beogradu, ali ga je napustila i odlučila da oživi roditeljsko imanje u selu Donje Točane kraj Kuršumlije. Počela je da obrađuje njihova dva hektara oranica, uzela u zakup imanje suseda, bacila se na uzgajanje strnih žita, oživljavanja voćnjaka, uzgoj životinja… Gaji piliće, ćurke, svinje, telad i posebno se ponosi što se njenih petoro unučadi zdravo hrane.

(Moje selo)