Ruralni turizam u Srbiji, pod kojim se podrazumeva i lovni, u žiži je interesovanja, ne samo što je to svetski trend, već i zbog toga što se taj pojam u stranačkom i političkom opticaju uveliko koristi za ‘ulivanje razvojnog optimizma’.
Svedoci smo da danas gotovo svaka opština ima jednu ili više turističkih ili lovno-turističkih manifestacija, koje imaju za cilj da predstave turističke i lovno-turističke potencijale tog kraja i da doprinesu razvoju ruralnog pa samim tim i lovnog turizma.
Ono što karakteriše većinu tih manifestacija je velika sličnost njihovih sadržaja. Konceptualno ne postoje značajne razlike koje bi dovele do međusobnog diferenciranja i razlikovanja. Kada se vidi jedna od tih brojnih manifestacija, manje – više, videli ste sve! Izuzetak su, recimo, manifestacije tipa Sabora trubača u Guči, Kosidbe na Rajcu, Kobasicijade u Turiji, Tucijade i Gusanijade u Mokrinu, Župske berbe, Sabora lovaca na Zlatiboru, Rajačke lisice, Boračke lisice, Lova na bakarnu lisicu u Kamenovu, Sabora pčelara u Kamenovu – koje su brižljivo negovane, gradeći svoj prepoznatljiv imidž, zasnovan na specifičnostima regije.
Nije sjajan ni način predstavljanja ruralnih regija i njihovih turističkih i lovno-turističkih potencijla u televizijskim emisijama ili časopisima. Sve to uveliko liči jedno na drugo, bez isticanja specifičnosti i autentičnosti kraja. To zato i dovodi do međusobnog preklapanja i gubljenja sopstvenog identiteta u masi “istih“ ponuda.
Veliki je problem i korišćenje prevaziđenih klišea za propagiranje turističkih i lovno-turističkih potencijala ruralnih regija. Domaća radinost, jagnje i prase na ražnju, jagnjetina ispod sača, proja, gibanica, folklor, rakije (‘piće stogodišnjaka’) sa ove ili one planine, jesu pojmovi vezani za srpsku turističku ponudu, ali su, nažalost, postali i lajt motiv svake propagande aktivnosti koju preduzimaju turistički poslenici ruralnih sredina prilikom svojih aktivnosti, koje bi trebalo da imaju za cilj privlačenje potencijalne klijentele baš u njihovu regiju, ali na osnovu različitosti i specifičnosti kojima se odlikuju, a ne pukim kopiranjem već viđenog. Neprivlačno deluje i kada se na prospektima ili internet prezentacijama lovno-turističkih potencijala nađu fotografije sa kojih se “smeju“ iskežene i krvave vilice odstreljenih životinja, dok ih maskirno uniformisana bratija razvlači.
U istoj ravni su i senzacionalistički tekstovi novinara najniže kategorije o “neverovatnim trofejima“ odstreljenim u srpskim lovištima, koji za krajnji rezultat imaju buru smeha kod upućene potencijalne klijentele. Posebna priča su fotografije obrađene ili načinjene korišćenjem efekata optičke varke. Veoma često se takve fotografije nađu i u specijalizovanim časopisima, koji se bave problematikom lovstva. U rukama pravog lovca, a naročito onog inostranog i dobro upućenog, postiže se suprotan efekat. Jasno je da će njegova reakcija na takvu fotografiju biti daleko od željene i potrebne srpskom lovstvu.
Ovakvo prezentovanje lovno- turističkih potencijala regije, ako se to tako uopšte može nazvati, nažalost, predstavlja kliše po kome se mnogi ponašaju pri promovisanju svojih lovno-turističkih potencijala. Možda kod jednog dela nedovoljno iskusne klijentele ovakav način prezentovanja ponekad i prođe, dok na sopstvenoj koži ne iskuse razočarenje i ne razotkriju podvalu i preterivanje. I posle toga, nikad više u taj kraj.
Oponašanje već viđenog i sveprisutnog u propagandnoj aktivnosti turističkih i lovno-turističkih potencijala ruralnih regija ima za rezultat uniformnost i jednobraznost propagandnog nastupa. Krajnji ishod je utapanje pojedinačnih turističkih destinacija u sveopštu sliku i stereotip o ruralnim regijama i njihovim turističkim potencijalima.
Evidentan je i problem oličen u vidu brojnih nazovi agencija koje se bave marketing konsaltingom. One veoma često svoje ’’stručne’’ usluge nude lokalnim samoupravama i lovačkim udruženjima u cilju promovisanja turističkih potencijala regije. Za svoje usluge traže visoku nadoknadu (sa pet i više nula), a osim pukih obećanja i gomile reči, posle završenog posla, ostaje gorak ukus očigledno nedorađenog i nedokrajčenog posla, i bez očekivanog efekta.
Ovo jasno upozorava na potrebu pojačanog opreza kada se ulazi u arnžman sa agencijama ovakvog tipa i jasno definisanje prava i obaveza u međusobnom poslovnom odnosu. Izlaz je, svakako, u stvaranju sopstvenih kadrova, koji će biti nosioci promotivnih aktivnosti regije. Jer, lovstvo i lovni turizam, mogu biti značajan zamajac za razvoj ruralnih regija i upošljavanje viška radno aktivnog stanovništva. Zato svemu tome i treba veoma ozbiljno pristupati, naročito pri postavljanju strateških osnova za razvoj lovstva i lovnog turizma.
Ubedljivo i istinito
Ruralne regije su u prilici da iskoriste aktuelni trend sveopšteg povratka prirodi i zdravom životu. Turisti vole putovanja u regije nenarušene masovnim turizmom, koje pružaju mogućnost razvijanja osećaja kod turiste o bliskom i harmoničnom odnosu sa prirodom. Zato je i neophodno jasno definisanje ponude. Nebitno je da li je u pitanju planina, reka, jezero, turistička manifestacija, lov krupne ili sitne divljači, predatora… Bitno je da se insistira na posebnosti turističkog proizvoda i ukaže na njegovo razlikovanje u kvalitetu od sličnih na tržištu.
Srbija ima preko tri stotine lovišta na površini od oko 6.500.000 hektara, od čega sa približno 90% površina gazduju lovačka udruženja. Postoji dvadesetak ograđenih lovišta i preko sto pedeset lovačkih kuća.
U Evropi je ruralni turizam najrazvijeniji u Francuskoj, Italiji, Španiji, Austriji. U Srbiji se ruralnim turizmom bavi nešto više od 300 domaćinstava, sa oko 2.500 ležajeva.
dr Branislav ŽIVKOVIĆ, Žagubica (ZOV)
(Moje selo)
