KOKE VAN KAVEZA: Proizvodnja ekoloških jaja

Ekološki način proizvodnje jaja je alternativa konvencionalnom načinu u kavezima. Glavno načelo ekološke proizvodnje, pored ishrane, je da se nosilje ne smeju držati u kavezima jer to šteti njihovoj dobrobiti.

Švajcarska je prva zemlja u svetu koja je zabranila kavezni način uzgoja kokoši, a to su učinile i sve zemlje Evropske unije.

Za ekološku proizvodnju jaja mogu se koristiti komercijalni hibridi koji su zastupljeni i u konvencionalnoj proizvodnji, ali i nosilje lakih i srednje teških (kombinovanih) rasa koje dobro koriste pašu, otporne su i traže same hranu u prirodi. Među takve rase ubrajaju se: njuhempšir, plimutrok, australorp.

Smeštaj

Pri ekološkoj proizvodnji jedna trećina kokošarnika treba da je pokrivena prostirkom (piljevina, seckana slama). Po kvadratnom metru smešta se po četiri nosilje, dok u ispustu na metar kvadratni dolaze četiri nosilje. Debljina prostirke je oko deset centimetara. Od opreme u takvom živinarniku potrebne su hranilice, pojilice i gnezda. Manja jata hrane se iz visećih hranilica ili korita koji se pune ručno. Takođe i pojenje može da bude ručno, a na većim farmama i automastaki.

Švajcarski način držanja nosilja je sličan srpskom, na seoskim okućnicama. Jednom puštene kokoške iz živinarnika same izlaze u dvorište (ispust) i same se po potrebi vraćaju (piju vodu, leže u gnezdu).

Ishrana

Kokoškama krupnijih rasa, kao i hibrida, potrebno je više hrane nego lakim rasama. Obroke za nosilje treba sastavljati od različitih hraniva biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Osnovni deo obroka čine žitarice (kukuruz, pšenica, ječam, zeleniš). Nijedna od žitarica nije dovoljna s obzirom na hemijski sastav, pa ih treba kombinovati. Kukuruz sadrži previše ugljenih hidrata i masti, a nedovoljno belančevina, vitamina i minerala, pa ishrana samo kukuruzom dovodi do tovljenja kokoši i pada nosivosti. Ječam i ovas sadrže veće količine sirovih vlakana, pa je njihova količina ograničena na najviše 20 do 30 odsto obroka.

Osim žitarica treba upotrebljavati belančevinastu hranu biljnog poprekla ( soja, suncokret, grašak). Zrna soje i graška treba pre upotrebe toplotno obraditi (prženje ili kuvanje) kako bi se uništile štetne materije. Soja se kao belančevinasta hrana u obroku koristi sa deset odsto. Belančevine biljnog porekla nisu dovoljne za veliku nosivost, pa se obrocima dodaju i belančevine životinjskog porekla (riblje brašno u količini od pet do osam odsto).

Jedna od najčešćih receptura dnevnog obroka za nosilje u količini od 130 grama sadrži: žitarice (60 do 70 grama), belančevine biljnog porekla (40 grama), riblje brašno (10 grama), zelena krmiva (20 do 25 grama), mineralna krmiva (5 grama) i kuhinjska so (1 gram).

Lečenje

Kao preventivu – treba kontrolisati mikroklimu u živinarniku i redovno u čistom stanju održavati hranilice i pojilice.

U sprečavanju zaraznih bolesti treba koristiti specifičnu imunoprofilaksu za one bolesti koje se moraju suzbijati prema Zakonu o veterinarstvu. U ekološkoj proizvodnji nije dozvoljena upotreba živih vakcina i sledećih lekova: antibiotika, sedativa, hormona, kokcidiostatika…

(Moje selo)