Gajenje ćuraka je veliki biznis u Americi, a u Srbiji – hobi!

Amerikanci krajem svake godine (novembar i decembar), za vreme tri praznika – Dan zahvalnosti, Božić i Nova godina, na trpeze iznesu 80 miliona ćurki, a godišnje proizvedu oko 270 miliona „kljunova“ ove krupne živine. Za praznike je u Americi pečenica broj jedan – ćurka, a u Srbiji – praseće pečenje. Zato je u Srbiji i česta izreka: „Nema ptice bez prasice“!

U SAD za vreme velikih praznika svečani ručak i večera se ne mogu zamisliti bez pečene ćuretine nafilovane raznim đakonijama. To, prema statističarima, znači smrtnu presudu za oko 80 miliona ćurki. Inače, utvrđeno  je da se u Americi godišnje uzgaji i pojede 270 miliona ćurki, što izračunato u novac predstavlja veliki biznis od oko tri milijarde dolara

Svaki Amerikanac „smaže“ godišnje, u proseku, deset kilograma ovog ukusnog mesa dok je potrošnja ćuretine  u Srbiji između jednog i dva kilograma po stanovniku, odnosno godišnja proizvodnja se procenjuje na oko deset hiljada tona.

Ceremonija kad predsednik pomiluje ćurana!

Praznik Dan zahvalnosti koga američki građani popularno nazivaju i „Danom ćurke“, proslavlja se poslednjeg četvrtka u novembru. Običaj je da predsednik države svake godine dobije na poklon krupnog ćurana. Pred ovaj praznik prima neobičan poklon i uz prisustvo visokih zvanica i brojnih novinara i fotoreportera donosi odluku o njegovom pomilovanju

Dok se zadovoljno šepuri po bašti predsedničke rezidencije pomilovani ćuran nije ni svestan da je tom odlukom stekao neprikosnoveno pravo da svoje životne dane okonča na prirodan način. Odnosi se se u specijalizovanu farmu gde su mu obezbeđeni srećni penzionerski dani.

Zašto je uzgoj ćuraka u Srbiji – na margini?

Tako se Amerikanci odnose prema ovoj vrsti živine koja u Srbiji nije mnogo zastupljena. Kod nas ima samo nekoliko farmi sa intenzivnim načinom tova ćuraka i to – manjeg kapaciteta, dok je sve do Drugog svetskog rata jagodinska pijaca predstavljala svetsku berzu za formiranje cene ćuraka. Šta je razlog slabog interesovanja za uzgoj ove živine u Srbiji?

„Više je razloga u pitanju. Potrošnja ćurećeg mesa po glavi stanovnika iznosi samo kilogram i po za godinu dana, pa klaničari i tržište nisu zainteresovani za otkup i narudžbine od  potencijalnih većih  odgajivača. Potrošači nemaju naviku a ni dovoljno novca da kupuju celu ćurku koja uređena teži više od deset kilograma, a postojeće živinske klanice izbegavaju konfekcioniranje obrađenog trupa ćurke“, ističe veterinar Slobodan Ilić , vlasnik jedne od većih farmi ćuraka u selu Glibovac kod Smederevske Palanke.

Umesto farmi – ekstenzivan uzgoj u oboru i dvorištu!

Zbog svega navedenog nema interesovanja za intenzivan farmski uzgoj, ali u poslednje vreme sve je masovniji ekstenzivan i poluintezivan uzgoj na okućnicama. Naročito su traženi tovni hibridi ćuraka belog perja koji brzo napreduju i za šest-sedam meseci dostignu težinu od 20 do 30 kilograma žive mere.

„Upravo zbog toga moja farma se ne orijentiše na završni tov ćuraka, već na odgoj ćurića do nekoliko nedelja starosti. Uvozimo male ćuriće i uz karantinske i pojačane veterinarske mere kada „probobaju,odnosno  pređu period osetljivosti na prehladu i bolesti, prodajemo uglavnom od 20 do 50 komada malim odgajivačima koji proizvode ćureće meso za potrebe svojih porodica, a često im pretekne i za prodaju komšijama i poznanicima“, kaže Ilić i naglašava da se nabavkom starijih ćurića izbegavaju velika uginuća pri nabavci jednodnevnih ćurića.

Osim hibrida, tražene su i autohtone rase i američka bronzasta ćurka

U poslednje vreme povećana je i tražnja domaćih autohtonih rasa, kao i američke bronzaste ćurke. Od  domaćih rasa treba pomenuti Dobričku ćurku, ali i druge, uz napomenu da su domaće ćurke ukrštane sa američkom bronzastom ćurkom koja je u Srbiju uvezena pre nekoliko decenija.

Domaće ćurke su znatno otpornije na smeštajne uslove i bolesti pa se mogu gajiti na ekstenzivan način u postojećim oborima i improvizovanim žičanim volijerama u dvorištu. Uzgoj domaćih ćurki je veoma ekonomičan, naročito ako imaju uslove da se kreću po dvorištu i pašnjaku gde pronalaze zeleniš i razne insekte. Osim mesa, domaće ćurke se gaje i zbog jaja, a za dalju reprodukciju i oplođenje na deset ćurki ostavlja se jedan ćuran. Domaća ćurka je nešto sitnija od ostalih rasa. Ćuran teži oko deset, a ćurke šest-sedam kilograma. Prva jaja ženke počinju da nose u starosti od osam do deset meseci, a na godišnjem nivosu snesu oko 80 jaja.

Miodrag  Palić, „Moje selo“