Broj poljoprivrednih domaćinstava u srpskim selima smanjuje se iz godine u godinu. Napuštaju se imanja, zatvaraju kuće.
Mladi odlaze u grad, stariji izumiru. Samo se retko vraćaju stariji i po neki penzioner, koji je svoj radni vek proveo u gradu, da u rodnoj kući i na okućnici uživa osatatak života.
Na internetu smo nedavno naišli na zanimljivo obraćanje «forumašima» jednog sredovečnog gospodina iz grada. Evo ukratko njegove priče.
„ Rodom sam iz okoline Rume, ali odrastao sam i živim u Beogradu. Mati mi je posleratno seosko dete. Iz njene priče, naradila se mnogo u kući svojih roditelja i svojevremeno kao devojka jedva je čekala da se uda i pobegne glavom bez obzira sa sela!
I tako, posle letnjih školskih raspusta kod dede i babe, povremenih obilaska rodbine, svadbi, ispraćaja, sahrana, o samom životu na selu ne saznadoh mnogo. Kako god, od smrti majčinih roditelja ( a tome ima više od dve decenije), zauzet školovanjem, devojkama, poslom – selo ostavih negde u malom mozgu! Nisam se mnogo interesovao o svemu što je deda za života stvarao i ostavio. Kuća, dvorište, bašta, kotobanja, štala, znao sam da ime i neke zemlje koju mati daje u nekakvu arendu, ali šta, gde, koliko, kako – nije me baš puno zanimalo.
Godine prošle, već mi je četrdeset i koja, mati ostarila, i nedavno nenadani porodični razgovor. Postao sam vlasnik starog porodičnog imanja i devet jutara zemlje. Iskustva sa zemljom nemam. Nemam mehanizaciju niti nekih para za ulaganja u nešto što ne poznajem dovoljno. Želeo bih da započnem neku skromnu proizvodnju. Čitam i slušam da se od poljoprivrede ne može živeti. Očekujem neki savet, ali izbegavajte obeshrabrivanja, jer mi ne pada na pamet da rasprodam ili zapustim dedovimu.“
Da li dobro razmišlja ovaj gospodin? Svakako. Grad i industrijska era koje smo navikli da očekujemo – pripadaju prošlosti. Vratićemo se prirodi i dostojnom, slobodnom i zdravom životu. Dakle, kupujte zemlju vi koji ćete se vratiti. Obnavljajte dedovinu vi koji ste otišli, a niste stigli tamo gde ste se nadali. Sadite voćke, podižite plastenike. Sejte, sadite, sagradite!
(Moje selo)
