Zaboravljeno šumsko voće

Brekinja ili divlja oskoruša (Sorbus torminalis) je spororastuće listopadno drvo visine do 25 m, a ponekad i više. Ima okruglastu, jako razgranatu, gustu krošnju i uspravne grane. Nakon prvog mraza plodovi postaju jestivi i ukusni. Biljka se razmnožava semenom i vegetativno. Brekinja ima jaku izbojnu snagu iz korena, pa se oko stabla mogu naći biljke istog genotipa.

U Srbiji je retko drvo i nema komercijalnu važnost kao u zemljama zapadne Evrope, ali je vrlo važna za šumski ekosistem, gde obično raste u društvu sa hrastom i grabom. Sadi se kao ukrasno drvo po parkovima i okućnicama, naročito zbog listova koji u jesen dobijaju lepu žutonarančastu, crvenu i zlatnosmeđu boju.

Drvo brekinje jedno je od najtvrđih evropskih vrsta drveta, po teksturi slično brezovini. Ima izvrsne estetske i tehničke karakteristike i koristi se za izradu muzičkih instrumenata, flauta, orgulja, čembala, škotskih gajdi. Ne širi se i ne skuplja, pa je pogodno za merne instrumente.

Srodnici brekinje su domaća oskoruša (Sorbus domestica L.), jarebika ili planinska oskoruša (Sorbus aucuparia L.) i mukinja ili brašnjava oskoruša (Sorbus aria (L.) Crantz.).

Jarebika je grm ili drvo visine 5-15 m s glatkom, sjajnom, sivkastom korom na kojoj se starenjem stvaraju plitke uzdužne pukotine. Samoniklo raste u pretplaninskim i planinskim šumama, na krečnjačkom zemljištu. Plodovi su okruglasti, promera do 1 cm, prvo žute, a kada dozru narandžasto-crvene boje. Beru se kada su posve zreli, najbolje nakon prvog jesenjeg mraza, jer se nakon što promrznu u njima povećava količina slatkih glikozida, pa su manje trpki i kiseli. Sadrže gorke materije, organske kiseline, šećere i nešto eteričnog ulja. Bogati su vitaminima C i A.

Domaća oskoruša je kod nas slabo rasprostranjeno i ne baš poznato listopadno drvo. Sporo raste, dostigne visinu do 20 metara, dobro podnosi sušu i hladnoću (do –30 stepeni Celzijusovih) i doživi starost od 200 do 300 godina. Nalazimo je i kao pojedinačna stabla u vrtovima, poljima i pored vinograda. Ima tamnu i duguljasto pločasto raspucanu koru (slično kao kruška). Plodovi su jabukoliki ili kruškoliki, dugi do tri cm, u zrelom stanju žutozelene boje, s osunčane strane crvenkasti. Sadrže 5-6 široko jajastih, spljoštenih semenki, ušiljenog vrha i smeđe boje. Dozrevaju u septembru i oktobru. Trpko kiselkastog su ukusa, a jestivi su tek nakon dužeg stajanja ili ako ostanu na stablu posle prvog mraza, kad omekšaju, posmeđe i izgledaju kao da su gnjili.

U narodnoj medicini brojnih evropskih naroda oskoruša je od davnina uživala veliku popularnost. Po naredbi carice Marije Terezije svako seosko domaćinstvo u Austro-ugarskom carstvu moralo je imati bar jedno stablo oskoruše. Plodovi sadrže oko 14 odsto šećera (fruktoze 10 odsto, nešto glukoze i saharoze), C vitamin, provitamin A, B2 vitamin. Dobri su za probavu, poboljšavaju krvnu sliku, deluju na bolji rad jetre i žuči.

Samonikla ili iz semena razmnožena oskoruša sporo raste i donosi plodove tek nakon 13-15 godina. Kad se razmnoži kalemljenjem raste brže i punu rodnost dostiže već u sedmoj godini. Zbog sporog rasta drvo je sitnovlaknasto, tvrdo i elastično. Nekada se koristilo za izradu drvenih kolskih točkova, presa za grožđe, a sada za muzičke instrumente.

(Novosti)