Trešnje su danas među najprofitabilnijim voćnim vrstama. Najveći broj sadašnjih zasada trešnje kod nas podignut je na bujnim podlogama divlje trešnje – vrapčari i magrivi. Pozitivne osobine ovih podloga su adaptabilnost na različita zemljišta, dobra kompatibilnost sa vodećim sortama trešnje i višnje, krupni plodovi i osrednja produktivnost.
Iako Srbija ima optimalne agrobiološke uslove za uspešno gajenje trešnje, proizvodnja i kvalitet plodova ne zadovoljavaju tražnju na tržištu. Jedan od razloga za to zastareli sortiment i ekstenzivni zasadi.
Zasadi sa rastojanjem sadnje 6 x 5 metara po hektaru broje 333 stabla, sa piramidalnim i kotlastim krošnjama. Zasadi sa rastojanjem 5 x 5 metara imaju 400 stabala po hektaru, a zasadi na rastojanju 5,5 x 4 metara – 454 stabala po ha.
Poluintenzivni zasadi na rastojanju 5 x 3 metara imaju sklop od 666 stabala po hektaru, sa različitim modifikacijama krošnji od vretenaste piramide do vretenastog grma. Zasadi sa rastojanjem 5 x 1,5 metara imaju 1.330 stabala, sa modifikacijama transverzalnih gY sistema i sistema solaksea. Nasloni i navodnjavanje su obavezni u ovako gustim zasadima.
Zasadi sa rastojanjem 5,0 x 1,25 m sadrže 1.600 stabala, na razmaku 4 x 1,5 – 1.660, na razmaku 5 x 1 m. – 2.000, na razmaku 4,5 x 0,8 m – 2770, a na rastojanju 4 x 0,6 – 4.150 stabala po hektaru.
Intenziviranje sistema gajenja na podlogama veće bujnosti traži visoku preciznost i stručnost u agro i pomotehnici formiranja uzgojne forme, odnosno kontroli formiranja i uspostavljanju osnovne strukture habitusa i cikličnoj smeni svih kategorija prirasta koji čine dati sistem gajenja.
Sasvim zadovoljavajući uspeh u sistemima gajenja na podlogama veće bujnosti postignut je kod uzgojnih formi Zanovo, Vogelovo i Brunerovo vreteno, dok modifikovane forme španskog grma čini se daju nešto više mogućnosti i slobode za uspeh u intenziviranju uzgoja trešnje.
Zanovo vreteno u osnovi se svodi na preciznu kontrolu u rasporedu prirasta duž stožine (proređivanje pupoljaka) i dinamiku njihovog formiranja (pinsiranje prirasta na određenim pozicijama) kako bi se postigla izbalansiranost skeletne strukture i nosećeg rodnog drveta. Paralelno u strukturi habitusa uzgojne forme raspoređeni su i kratki prirasti – patrljci, na kojima se zadržava vegetativna aktivnost za cikličnu smenu ili obnavljanje rasta sa projektovanih pozicija i odgovarajućom dinamikom.
Vogelovim vretenom postiže se isti cilj ali se veći akcenat stavlja na pinsiranje i proređivanje mladara u određenim fazama razvoja. Brunerovo vreteno se oslanja na projektovane povratne rezove u letnjoj rezidbi (brunerov rez) koji u određenoj fazi razvoja redukuje bujnost.
Razlike između ova tri pristupa u osnovi nisu velike, tako da danas proizvođači najčšće kombinuju ova rešenja pod opštim nazivom vreteno trešnje, čime postižu usklađen rast i plodonošenje različitih kombinacija sorta- podloga.
(novosti)
