Sekanu nam je poklonila moja baka, Cvetka ima beli cvetić na čelu, dok je ova crno-bela Monika najblentavija od svih. Ko god je hteo da je fotografiše, olizala mu je objektiv – upoznaje nas Jelena Marić (27) sa tri od stotinu koza koje žive na njenoj farmi.
U Srbobran, gde se nalazi njena farma, ova inženjerka pejzažne arhitekture svakog jutra iz Novog Sada, ranom zorom dolazi sa verenikom Aleksandrom Stepanićem (31), dok su na mestu gde je danas njihova mlekara, stanovali do prošle godine. Imanje se prostire na sedam ari, a mlekara na 100 kvadrata.
Mada je dnevni kapacitet 1.000 litara mleka i iako prave veoma ukusne i tražene proizvode, mušterije i novinari najčešće pitaju Jelenu zbog čega je državni posao zamenila privatnim. Prethodno, nepunih godinu dana, radila je u Zavodu za zaštitu prirode, uživala u putovanjima, kontaktu sa prirodom, divnim ljudima.
– Tamo nisam bila nezadovoljna, već sam želela da uradim nešto drugo i da napredujem. Slušajući moju priču ljudi kompenzuju sličan osećaj, odnosno nedostatak hrabrosti da urade nešto slično. Kažu da su ih fascinirali moja odlučnost i želja da počnem da radim nešto drugačije od profesije za koju sam se školovala – priča.
Pitamo je da li i sama smatra da je bila hrabra?
– To je bila kombinacija hrabrosti, intuicije i želje za napredovanjem. Kada sa 19 godina biramo fakultete, ne znači da ćemo se time baviti celog života. Potpuno je u redu da čovek uz lični razvoj shvati da želi nešto drugo – priseća se Jelena, kojoj je pre godinu dana, kada su počeli, stiglo prvih 58 koza iz manastira Kovilj.
– Ranije sam učestvovala u direktnoj proizvodnji, a sada imamo mogućnost da platimo tri radnika. Svakog jutra obiđem koze, a u toku dana bavim se računovodstvenim poslovima. U početku smo ih nas dvoje hranili, menjali im vodu, vodili računa o zdravlju, čak i obilazili noću ne znajući da to nije neophodno (smeh). Potpuno usredsređeni na njih, predavali smo mleko, a kada smo shvatili da je veća isplativost da ga sami prerađujemo, otvorili smo svoju mlekaru – priča Jelena, koja je sa verenikom, u projektu Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu namenjenog malim proizvođačima mlečnih proizvoda, vođenog od strane Poljoprivrednog fakulteta, bila jedna od 10 učesnika koji su dobili novac za rekonstrukciju objekta i nabavku opreme. Konkurisali su i učestvovali i u Projektu podrške mladima da pokrenu ili prošire svoj poljoprivredni posao, Fondacije Ana i Vlade Divac uz podršku Ambasade Kanade u Srbiji.
Jelena je završila pejzažnu arhitekturu na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i pošto o stočarstvu i mlekarstvu ništa nije znala, učila je ispočetka. Kaže da gde ima volje, ima i načina.
– Maštala sam o svemu ovome. Ostvarenje mog cilja je i da raspoloženje u mojoj firmi bude onakvo kakvim ga ja zamišljam: da su svi uvek nasmejani, da ima mnogo entuzijazma, da se zajedno sve dogovaramo i da nema gazda i gazdarica. Svesni smo da zavisimo jedni od drugih i da sjajnu, zdravu energiju dobijamo od naših životinja. Sva uložena ljubav u njih, vraća se i širi se na ceo kolektiv – rekla je Jelena na kraju razgovora.
(Kurir)
