Milutinu Graovcu iz Velebita kod Kanjiže se malo odužio apsolventski staž na stočarskom smeru Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, ali mu zato ne manjka prakse kod kuće, gde sa ocem Đorđem i ostalim članovima familije, u dva registrovana poljoprivredna gazdinstva uspešno bavi govedarstvom.
– Opredeljenje je da ostanem i privređujem na poljoprivrednom gazdinstvu – odlučan je Milutin. – Kada sam upisivao fakultet nisam baš tako mislio, jer nekako svi kao mlađi maštamo da ima posla i lagodnijeg života u gradu, međutim, sada već sve nekako dolazi na svoje i sve manje vidim sebe na drugom mestu. Mislim da je to najbolja odluka. Nisam se još oženio, ali imam stabilnu vezu pa će i to doći na red.
U stajama i na njivi kod kuće u Velebitu niko ne pita za diplomu, ali znanje uvek dobro dođe da se primeni u praksi, a Milutin napominje da – ko hoće taj i radi! U gazdinstvima porodice Graovac ima šta da se radi, pogotovo što im je glavno opredeljenje govedarstvo.
– Bavimo se i ratarstvom, ali sve što rodi na 60 do 70 katatsrskih jutara završava kao stočna hrana. Dominantno proizvodimo kukuruz i lucerku, a pšenicu i ječam radi plodoreda. Finalni proizvodi sun am mleko i tovna junad – kaže MIlutin.
Na muži je 20 do 25 krava od kojih se “Imleku” dnevno isporučuje oko 400 litara mleka, potomstvo od muzara ostaje na farmi, pa se muška telad tovi a ženska uglavnom ostaju za dalju reprodukciju. Trenutno je u tovu 15 bikova, na farmi je i oko 20 junica raznog uzrasta, ili su visoko steone ili tek pred osemenjavanjem, a stasava i jedan broj teladi.
– Najbolje je danas nekako biti svoj gazda, na svome. Lakše je uz porodicu zajedno živeti i raditi, nego otići u grad biti podstanar, jer bez obzira na diplomu teško je naći posao i obezbediti egzistenciju – uveren je Milutin Graovac.
Već decenijama mladi iz Velebita su uglavnom oldazili na školovanje, ili zbog posla u gradove i tamo ostajali. Tako je i iz Milutinove generacije, od 24-oro koliko ih je bilo u srednjoj školi u Kanjiži u Velebitu ostalo četvoro i dvoje-troje u Kanjiži.
– Ostali su se razišli kud koji, najčešće za poslom – konstatuje Milutin. – U Velebitu su inače oduvek više ostajali momci, a cure su se većinom udavale na stranu. Kod opredeljenja, ostati u selu ili nekud otići, mislim da preovlađuje prividan osećaj da je ovde na selu loše, da ništa ne valja, da je lagodnije u gradu možda raditi za manje novce. Mnogi se povinuju po onoj narodnoj da je bolje da su zadnji u gradu, životareći od male plate, nego biti prvi u selu. Iz moje generacije ima par njih koji su baš uspeli, završili visoke studije, zaposlili se i ostvarili uspešnu profesionalnu karijeru, ali ima i nekih koji su u gradu, nemaju zaposlenje i ništa ne rade, mada bi ovde imali šta da rade na svojoj zemlji. Ovde je život mnogo zdraviji, dobar deo hrane sami proizvodimo što je sigurno zdravije nego iz marketa.
Kad bi bilo asfalta, interneta…?
Međutim, mnogi mladi nemaju uslove da ostanu na selu, jer živeti na selu, smatra Milutin, znači biti na neki način i građanin drugog reda, ne bez razloga.
– Nemamo neke osnovne potrebe zbog kojih bi svugde štrajkovali i protestovali. Mi nemamo asfaltni put ispred kuće, nemamo kablovsku televiziju i stabilan internet, o kanalizaciji da i ne govorimo. Nemamo dosta toga što je u današnje vreme u 21. veku normalno. U našem delu Ulice Stevana Novkovića u tri kuće ima osmoro mlađih od 30 godina. Fali nam 150 metara asfaltnog puta, zagorčava nam život, a negde se kilometri puta upropaste. Nama bi to parče puta značilo mnogo, jer u našim stajama ima najviše goveda, i komšija Milan Zoroja takođe ima 10 krava. Naše parče neasfaltirane ulice je najproblematičnije, ne samo nama, nego je jako bitna i zbog toga što svi usevi za selo iz ovog pravca atara idu ovuda uzbrdo uz ovu, a ne uz druge strmije koje su prvo asfaltirane. Čast svakom, ali te ulice će pre postati vikend naselje – žali se Milutin.
Njegova majka Iboja dodaje da joj je žao što nas nisu zvali kada su blokirali centar sela, zbog asfaltiranja puta, ili kada duže vreme selo nije imalo prodavnicu.
– Asfaltirana je susedna ulica, a ne ova kojom se može sići u deo atara kome gravitiramo. Može se ići i tamo, ali ne sa velikim teretom – ne mogu da prežale članovi porodice Graovac što ih je put proletos zaobišao.
I otac Đorđe (57) veli da i pored teških prilika u poljoprivredi, mladi ovde vide budućnost i hoće da ostanu, ali da je neophodno izgraditi neophodnu infrastrukturu, što bi trebalo biti prioritet.
– Za nas kao roditelje lepo je da su deca tu, a kako je deci, drugo je pitanje, pa je na njima da se opredele i odluče, sagledaju gde im je lepše živeti. Moguće da je u Beogradu bolje, ali mi se trudimo da im ovde pružimo podršku. Koliko u tome uspevamo pokazaće vreme. Na selu svi koji imaju želju i volju mogu da rade, a ko neće, taj je jednostavno lenčuga, morai ići u grad da se snalazi i životari – bez pardona konstatuje Đorđe Graovac.
Đorđe dodaje da je polovinu imanja prepustio Milutinu, da bude svestan da je ozbiljan i da se ne šali, da Milutin može da planira budućnost. Radim ortački, niko ne beži od posla. Računica je trenutno loša, ali uveren je da se mora i to izdržati.
Tržište nestabilno, otkupne cene niske
– Posle lošeg, nadamo se boljem. Sadašnjom cenom mleka nismo zadovoljni, trebala bi biti bar 50 dinara, plus premija od sedam dinara po litri, što bi obezbeđivalo i lepu zaradu. Kod tovnih junadi tržište takođe nije stabilno, čas je bolje, čas lošija otkupna cena. Pošto tovimo “simentalce” postižemo solidne cene, ali i to zavisi od doba godine i kvaliteta, kreće se od 1,6 do dva evra za kilogram žive vage. Idu najviše u domaće klanice, ali idu i nakupcima, a gde ta roba završi ne znamo. Ko ponudi bolju cenu nosi robu – kaže Đorđe.
Milutin smatra da bi država trebala da ima jansu agrarnu strategiju i uredi taj deo tržišta, da domaća prerađivačka industrija može da radi, pa bi samim tim i poljoprivrednici imali siguran plasman i izvesnije ekonomisanje na gazdinstvima.
– Mora se težiti unapred ugovorenoj proizvodnji, da recimo polaćanje za tovnu stoku bude po toplim polutkama, po garantovanim cenama, kao što je to bilo pre 30-35 godina. Svet je tada to preuzeo od nas, ali mi smo sa tom dobrom praksom prekinuli. Tržište bi moralo biti uređenije, kao što je to u svakoj normalnoj državi, gde agrarno tržište nije slobodno nego poluslobodno i kontrolisano preko raznih mera. Država nikada svoje tržište ne bi smela da prepusti stihijskom načinu rada. Kažu da je u EU tržište slobodno, a farmerima se, u zavisnosti od države do države, daju subvencije 350 do 500 evra po hektaru, proizvodnja se kreditira sa kamatama od jedan do dva posto, imaju svu ugovorenu proizvodnju sa skromnom zaradom tako da poljoprivredna gazdinstva znaju da će zaraditi. Dok kod nas zarada nije izesvna, može da bude 20 odsto, ali i gubitak do minus 20 odsto, pa i više – predočava Milutin.
Mlađi Milutinov brat Miroslav takođe pomaže kod kuće na farmi i ratarenju, kada mu to dozvoljava slobodno vreme. Završio je za mašinskog tehničara u Kanjiži, krenuo i na studija, pa odustao, jer su mu se više svideli izlasci i lagodan život. Zaposlio se i ostao kod kuće u Velebitu, odakle ide na posao. Sestra im Snežana živi u Kanjiži, a njena deca vole na selu, gde provode najviše vremena, pa se spram svojih mogućnosti laćaju posla. Nikola (10) i Nemanja(9), ujacima pomažu u pojenju teladi, a i najmlađa Milica (6) im se pridružuje jer su joj telad postala dragi ljubimci.
(Moje selo/Milorad Mitrović)
