A onda je, nedavno, Saša Krstivojević (38) napustio prestonicu. Došao je da živi na očevini u selu Krčmar kod Mionice, podno planine Maljen, postao poljoprivrednik i – nimalo se ne kaje.
Štaviše, Saša poručuje da je vreme da se ljudi vrate korenima, prirodi, a onima u velikim gradovima savetuje da se ne lome na kaldrmi i asfaltu, već da svako uredi bar jednu njivu, koja je zarasla na dedovini, u nekom opustelom srpskom selu… Iako je odrastao u novobeogradskim blokovima, kaže da mu nimalo nije teško da obrađuje šest hektara zemlje, gaji ovce, šljive, bavi se pčelarstvom…, pišu Večernje novosti.
”Odlučio sam da se iz Beograda doselim u Krčmar, jer su mi dozlogrdili gradska vreva, svakodnevni stres, jurnjava za novcem da bi moglo da se živi u metropoli. Shvatio sam da neprekidno trčeći za nečim materijalnim čovek gubi realnost, emocije, pretvara se u robota. Zapitao sam se da li je sve to najvrednije u životu. To je bilo ključno da dođem na selo”, kaže Saša.
Krstivojević je završio Vazduhoplovnu akademiju. Stekao je zvanje vazduhoplovni tehničar-mehaničar. Po završetku školovanja, stažirao je na sportskom aerodromu Radinci u Smederevu i posle dvogodišnjeg usavršavanja postao licencirani mehaničar-specijalista za posebne tipove aviona i stekao peti stepen obrazovanja. Radio je u Privrednoj avijaciji JAT-a, održavao avione u više domaćih avio-servisa.
“Aviomehaničarskim poslom bavio sam se do pre sedam godina aktivno, potom honorarno, jer je malo plaćen, a veoma odgovoran”, kaže Saša.
“Vazduhoplovstvo ne trpi nikakve greške, ne dozvoljava inovacije, koncentracija i kvalitet rada u svakom trenutku moraju da budu vrhunski. Posle generalne popravke, motor aviona mora besprekorno da radi. Greška se ne toleriše, jer su ljudski životi u pitanju, i stres neprestano i neprimetno nagriza. Iz takve perfekcije i discipline odjednom sam bukvalno pao u poljoprivredu, gde toga nema”, objašnjava.
U šljiviku novopečenog domaćina, na dva hektara je oko 250 stabala čačanske rodne, ranovače, stenlejke. Sav rod uglavnom ode u rakiju, koja je, veli ponosno Saša, lane, na Sajmu šljiva u Osečini, u žestokoj konkurenciji od stotinu takmičara nagrađena srebrnom medaljom za kvalitet prepečenice. Ima 50 pčelinjih društava, cedi med jedinstvenog ukusa, od nektara sa padina Maljena. Planira da osnuje stolarsku radionicu za izradu košnica i pčelarske opreme.
“Fizički rad na selu mnogo je teži od mehaničarskog posla. Međutim, na selu nema gazde, šefa, poslodavca. Jedini gazda je zemlja, jer od odnosa prema njoj zavisi koliki će biti berićet. Nema saobraćajne gužve, nesnosne gradske buke, nju zamenjuje cvrkut ptica. Stres je sveden na minimum, nema gledanja u sat, jer sunce pokazuje vreme. Nema nervoznog komšije u gradu kome smeta malo jača muzika. Na selu, prvi komšija je poslovni partner. Sve to doprinelo je da se veoma brzo i lako uklopim u život u Krčmaru”, kaže on.
Ima, kaže, doduše malo, onih kojima nikako nije jasno zašto je neko iz velikog grada došao da živi na porodičnom imanju. Kada se u Mionici prijavio na tržište rada, nisu mogli da se načude kada su saznali koje je njegovo zanimanje i odakle dolazi, a pogotovo kada su čuli kakvi su mu planovi.
“Dok sam živeo i radio u Beogadu, mnogi su se čudili zašto nisam otišao u inostranstvo, gde je moj posao veoma cenjen, pogotovo što sam imao mnogo ponuda, a i zaradio bih mnogo novca”, kaže Saša”.
“Nisam se otisnuo u svet jer smatram da neko mora da ostane u Srbiji, koja je pre svega poljoprivredna zemlja, i zato država treba da potpomogne seljaka. Sebe sam našao upravo u tom seljaku, bez obzira na struku. Za mene, moj Krčmar je lepši od mog Beograda! Biti na svom, raditi za sebe, to je najveće blago”, navodi.
“Popravljao sam mnoge tipove aviona. Servisirao sam „utvu 75“, „cesnu 150“, „AN-2“, „dromader“, „utvu 66“, „kraguj“, „zlin 526f“, „dornijea“, „cesnu 172″… Bilo je raznih vazduhoplova, za različite namene, sve ih znam, što se kaže, u dušu, i avioni i dalje ostaju moja najveća ljubav”, kaže.
(Novosti)
