U dosadašnjoj praksi dunje su se sadile najčešće na rastojanju 4-6 x 5-7 metara. Pri tome je po hektaru sađeno 230 do 500 voćaka. Ovaj broj stabala po hektaru odgovara gajenju dunje u vidu manje ili više slobodno-rastućeg žbuna.
Dunje kalemljene na selekcionisanim podlogama imaju umereniji porast i po prirodi ne formiraju tipačan žbun kao dunja na sopstvenom korenu. Takva mlada stabla pogodna su za formiranje velikog broja oblika krune i mogu se saditi na manjem rastojanju. Ali, kako dunji treba mnogo sunca, u tome se ne sme preterivati. Za gajanje dunje u obliku palmete može se primeniti rastojanje od 4 x 3 x 3 metra.
Sadnja dunje ne razlikuje se bitno od sadnje vrugih voćnih vrsta. Pri sadnji se po voćkici stavi 200 grama NPK đubriva ili neko drugo s pretežnim sadržajem kalijuma.
Posle sadnje, sadnice se prekraćuju na 50 do 70 santimetara iznad zemlje. Visina prekraćivanja zavisi od željene visine krune i rastojanja sadnice.
Ono o čemu, ipak, treba voditi računa – to je specifična biologija cvetanja. Dunja cveta na dvogodišnjim kratkim mladarima, koji izrastaju iz bočnih pupoljaka na lanjskim letorastima. Često se čuje mišljenje da dunji nije potrebna nikakva rezidba i da ova voćka i bez nje obilno rađa. To bi se moglo donekle prihvatiti, kažu stručnjaci, samo kad je reč o mladim zasadima i pojedinačnim stablima na okućnici. Dunja se u standardnim zasadima mora orezivati kao i svaka druga voćka.
Za krune u prostoru i polužbunove – polustablašice dovoljno je ako se formiraju tri-četiri osnovne grane. Na njima se obrazuju obrastujuće grane i grančice.
Obrastujuće drvo treba formirati postepeno s prekraćivanjem, što će izazvati razgranjavanje. Kod starijih zasada često se mora obavljati i podmlađivanje delova krune, što ima za cilj povećanje vegetativnog porasta.
(Moje selo)
