Poljoprivrednici iz svih agrarnih delatnosti koje svakodnevno posećujemo, drvlje i kamenje bacaju na državu, najviše kad su u pitanju pariteti cena repromaterijala i poljoprivrednih proizvoda.
U posleratnim proteklim decenijama, sve do pre dvadesetak godina, poljoprivrednik se oslanjao samo na državu. Država je radila sve – od ugovaeranja proizvodnje, kreditiranja, otkupa, do zakidanja na ceni i prolongiranja datuma isplata. U proteklih petanestak godina došlo je do promena.
Socijalistički način privređivanja zamenjen je kapitalističkim, koji podrazumeva proizvodnju za tržište , a kupca stavlja u „centar sveta“. Zato treba zaboraviti na državu kao jedinog odgovornog za ugovaranje proizvodnje i otkup proizvoda. Država to ne može ili neće više da radi. Zašto bi joj to bio posao. Njen posao je da stvori ambijent za privređivanje.
Kako je to u Evropi, da li je evrospski farmer prepušten sam sebi? Naravno da nije. Evropski farmer se udružuje u udruženja i asocijacije i ne čeka da ga država organizuje i da mu nađe kupca. Pored novih znanja iz tehnologije proizvodnje, evropski farmer prihvata i nova znanja iz ekonomije i menadžmenta. Dakle, savremeni farmer je i – preduzetnik i menadžer.
Tako bi trebalo da bude i u Srbiji jer srpski seljak je vlasnik uloženog kapitala, ima registrovano domaćinstvo i svoj žiro račun, prihvata nova znanja i radi za profit. Da li je srpski seljak i menadžer. Nije – a trebalo bi da bude.
Američki farmer je toliko bogat da može da plati stručnog i sposobnog menadžera da mu vodi posao. Evropski farmer nije toliko bogat i mora da bude i preduzetnik i menadžer. To čeka i srpskog seljaka, koji svoju proizvodnju preko porodičnog domaćinstva treba da usavrši i komercijalizuje.
Naš seljak se najteže snalazi na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Teško dolazi do kupaca i uglavnom trguje na malo. Zato treba biti vidovit i promućuran i tačno predvideti koja će proizvodnja i roba u narednom periodu imati najbolju prođu na tržištu.
(Moje selo)
