Koku Leghorn naši odgajivači ne cene mnogo. Verovatno je tome uzrok njena mala težina (masa), pa kada se zakolje daje malo mesa, zatim bela boja perja, krečno bela ljuska jaja (koju kupci jaja ne vole), pa i neposobnost da sama vodi piliće.
Njuhempšir je, nasuprot leghornu, omiljena rasa kombinovanih sposobnosti. Dobra je nosilja, daje i dosta mesa, ljuska jajeta je smeđa. Petlići se gaje devet-deset nedelja, kada se izuzev onih potrebnih za priplod, pokolju, dok se kokice gaje dalje, do pronošenja i završetka nošenja.
Po proizvodnim osobinama njuhempširu je slična rasa rodejland, koja je nešto lakša i tamnocrvene boje, kao i amrok, koji se karakteriše lepom graorastom bojom.
Vajtrok (beli plimutrok) je, takođe, rasa koja se često viđa kod odgajivača. Bele eje boje, alabije nosi, tromija je i manje podesna za slobodan uzgoj, ali se ti nedostaci odgajivaču nadoknađuju preko dobrih tovnih sposobnosti petlića i lepo zaobljenih i mesnatih trupova kokoši zaklanih nakon završenog nošenja.
Ostale rase, na primer minorka, crne boje sa velikim podušnjacima, orpington, krupna i zaobljena kokoš žute boje, suseks, lepa kokoš takozvane hermelinske boje i druge se takođe ređe viđaju po našim dvorištima.
Drugi tip kokoši, koje se moraju nabavljati nakon svakog proizvodnog perioda, jer se ne mogu uspešno reprodukovati – su hibridne kokoši domaćeg ili inostranog porekla. One su prvenstveno namenjene intenzivnoj proizvodnji, odnosno uzgoju u zatvorenim živinarnicima i kavezima.
(Moje selo)
